Uz pomoć Kolemana i drugih psihologa, mnogih iz Srbije, proanaliziraću tipove kao što su Miša Lakić, Duda Ivković, Nebojša Čović, Živorad Anđelković, na osnovu njihovog ponašanja prema meni, za vreme površnh susreta i na osnovu mojih nedavnih zapažanja, za vreme dve polufinalne utakmice FMP - Crvena zvezda, za vreme plej-ofa 2006. koja ću izložiti uz suštinsku analizu tih ličnosti.

  Miša Lakić, još u septembru 2005., kada sam ga nazvao da bih mu poklonio svoju knjigu "Košarkaška inteligencija Jugoslovena", rekao je da nema vremena za susret u nekoliko narednih dana jer se radi o "prelaznom roku", te sam pomislio: ovaj ionako visi u Kući košarke i tamo je moju knjigu već pročitao i već su stigli da mu markiraju kako nije baš pohvalno za njega to što sam ja u istoj pohvalio njegove kritičke članke. Za proteklih 9 meseci nikada nije mene nazvao da se zahvali na tim mojim lepim rečima izrečenim o njemu u istoj knjizi, jer se plašio se da ljudi iz „saveza“ (gde su rukovodioci „sve sami Crnogorci“) ne konstatuju nekakvu bliskost zbog toga između njega i mene, što bi ga eliminisalo iz dalje mogućnosti da se sa njima druži, a posebno sa predsednikom UKT SCG Željkom Obradoovićem koga je uvek itekako hvalio u svojoj kolumni. Radi toga čak i kada sam prolazio za vreme poluvremena utakmica pored njegovog sedišta u gledalištu u dvorani FMP gledao je u pod, skriveno me pogledao ispod oka, bez namere da mi se javi, a pošto sam ga ja namerno po imenu pozdravljao, tiho mi, jedva čujno, sa spuštenim pogledom otpozdravljao.
  Međutim,, naravno, godinu dana ranije u kafe salonu u Kući košarke, predstavio mi se bio kao moj istomišljenik u gotovo svim procenama aktuelnih (uglavnom loših kako smo zajednički konstatovali) košarkaških zbivanja.
  Zasto sam privremeno zaključio: da je njemu crnogorsko „društvo“ iz „saveza“ naglasilo: „kad veæ s nama svakodnevno ispijaš kafe i strogo kontrolisano, odnosno po međusobno postignutom dogovoru nas kritikuješ u tim tvojim kolumnama, ne želimo tvoje kontakte sa Zvonkom, jer bi onda postao Zvonkov izvor informacija iz prve ruke, a on ionako mnogo zna“.. Zbog toga se u gledalištima i foajeima Miša Lakić pravio da me ne vidi, već godinu i više pravio da me ne vidi, kao na primer i u pres klubu u Areni za vreme EP 2005. pa i tada odbio par mojih poziva preko njegovog mobilnog na košarkaške razgovore. A u tom klubu sam par puta čuo da je Miša „čovek Saveza“, i počeo sam kasnije uočavati da je u crnogorskim „beogradskim“ novinama, kao kolumnista, zaštićen i tretiran kao beli medved.

  Duda Ivković, opet, ispod oka me pogledao u gledalištu, brzo okrenuo glavu da mi se ne bi javio, zbog èega sam mu namerno na poluvremenu druge utakmce u FMP prišao, dok je razgovarao sa Ivanovićem, direktorom Hemofarma, ali Duda, videvši me na metar od sebe, gotovo da mi je okrenuo leđa, forsirajući napadno taj razgovor, te sam ga posle minut – dva prekinuo i pitao: „Dudo, jesi li preko Igora Rakočevića jesenas dobio moju knjigu za familiju Ivković?“ , na što mi je lakonski odgovorio da nije i – nastavio razgovor. Naravno da je od kuma Željka Obradovića, predsednika trenerske organizacije u kojoj je Željko prisilno zadržao „na čuvanju“ 360 komada tih mojih knjiga, dobio knjigu još septembra 2005. i itekako je proanalizirao. I baš zbog toga se ovako se prema meni ponašao.
  Kao da u toj knjizi ne postoji izvanredni moj intervju sa njegovim rođenim bratom pok. Pivom Ivkovićem? Ukrašen najlepšom Pivinom fotografijom, koja ilustruje Pivinu intelektualnu superiornost, nad tamo nekim. I, naravno da je znao da sam tu knjigu poklonio ne njemu, nego porodici pokojnog Pive Ivkovića, jer tako u posveti i piše.
  Ali, „složeni“ menadžerski interesi između kuma Željka Obradovića s jedne stane i, s druge strane, kuma Dude Ivkovića sa njegovim sinom košarkaškim menadžerom i doskorašnjim ortakom Miodraga Ražnjatovića (koga su ljudi iz tog i takvog CRNOGORSKO-srpskog košarkaškog „Saveza SCG“ ustoličili na mesto poluzvaničnog svog menadžera, da bi se isključivo preko te firme sa beogradskim imenom prodavali elitni košarkaši) pokazuju da je Duda praktično „kupio“ na julovski način ( to je način: klub se prvo takmičarski i finansijski upropasti, gurne u najniži takmičarski rang da bi se onda vrlo jevtino kupio, koji način sada zdušno primenjuju i DSS i druge demokrate u rasprodaji najvrednije narodne imovine), kupio Duda BKK „Radnički“, da bi na taj način u tom klubu, sada kao neprikosnoveni gazda stvarao igrače a potom ih prodavao, po svetu. Dakle, ti složeni njihovi odnosi dovode do toga da nije uputno da Duda uošte prozbori i dve reèi samnom, sa Zvonkom, iako je Zvonko toliko lepo u reèenoj knjizi predstavio njegovog rođenog brata Pivu. Dudi takvo ponašanje pristaje, uz opravdanje da Zvonko sa Željkom ne govori već 8 godina, kada mu je Željko i prvu knjigu „Kako se vodi košarka“ „privremeno zaplenio“ i zabranio njenu poštansku isporuku tadašnjim reprezentativcima, kao što je u ovoj drugoj knjizi lepo objašnjeno.

(A prema rečima pok. Nebojše Popovića u, pre 10 meseci, izdatoj knjizi „Uvek prvi“, ta moja knjiga je proglašena „veoma značajnom za jugoslovenski sport“).

  Žika Anđelković, koga novinari zovu Žika Pauk, na moje pitanje na prvoj rečenoj polufinalnoj utakmici FMP-Zvezda u bifeu dvorane FMP „kada će najzad da mi organizuje prezentaciju „Košarkaške inteligencije Jugoslovena“, prepune intervjua baš sa najčuvenijim Zvezdašima“, koju knjigu pre 8 meseci sam poklonio i KK „Crvena zvezda“ i poseban primerak za novog predsedniku Kluba Mirka Petrovića, Žika mi je opet odgovorio, kao u skeniranom pismu u knjizi: „Nemam para, pare su samo u pitanju“, pa kad mu rekoh da mu ne trebaju nikakve pare za prezentaciju, da treba samo da dozove novinare u svečanu salu na Malom Kalemegdanu, što mi je od menadžera Žeželja i sekretarice Kluba Lalatovičke obećano, onog dana kad sam im te dve knjige poklonio i kada su me u toj sali sa mojim školskim drugom Dućom Bjelojevićem fotografisali, Žika Pauk je uzdahnuo i odgovorio: „Onda je u redu, napravićemo to“. Ali, dva dana kasnije u istom bifeu, stojeći pored mene s čašom u ruci, pravio se da me ne vidi..
  Zar je bilo teško da zaključim: da je taj tip teško iskompleksirani karijerist, i iz tog razloga da se tako ponaša, baš iz razloga što zna da je on, na mesto predsednika „Crvene zvezde“ došao direktno zahvaljujući tome što sam ja, prethodno, tokom par meseci sa četiri preporučena pisma predsednku Vlade Srbije pok. Zoranu Ðinđiću prosto dosadio, tražeći da „sprovede najzad „demokratske promene“ u tada „julovskoj“ Crvenoj zvezdi“ i da je to pok. Ðinđić tek posle mog „ljutitog“ četvrtog pisma (koje se još uvek nalazi u arhivi srpske vlade) najzad naredio da se učini i – postavio tamo Žiku Pauka i isto tolikog košarkaškog laika.Gorana Vesića, jer valjda nije imao nijednog poverljivog pravog košarkaša u svojoj Demokratskoj stranci.

  Nebojša Čović, kome sam, i njegovom FMP-eu, tri puta više pisama uputio nego pok.Ðinđiću, često sa pregrštom pohvala, a ponekad sa stručnim opaskama i savetima njegovim trenerima, i kome sam čestitao takoreći onomad, briljantnu pobedu njegovog tima u drugoj rečenoj polufinalnoj utakmici, samo bi me „prijateljski“ tapnuo po ramenu, bez ikakve namere da porazgovara o „zadatim“ temama, ali uvek pogledavši me „ispod oka“, i izbegavajući svaki ozbiljan kontakt. To sam pripisao njegovom skrivenom negodovanju zbog toga što sa toliko upornosti markiram brojne negativne posledice komunističkog u julovskog delovanja u našem sportu.

  Tako razmišljajući, došao sam do zaključka da su sva četvorica imenovanih očigledno skloni autoritarnom načinu vladavine u sportu, da je njihova navodna opredeljenost za demokratske promene i demokratski način delovanja u sportu čista fasada, da su to očito „mutni“ tipovi u našem sportu kod kojih, od kojih i pored kojih ja nemam šta da tražim u košarci. I budući da sam pojedinačno o svakome od njih ponešto čuo, kao na primer bezbroj puta od velikih imena naše košarke, naročito od brojnih njihovih prijatelja i poznanika sa Crvenog Krsta, i da ne zaboravim – od svojih prijatelja psihologa, da su Piva Ivković i Duda Ivković bili dva potpuno različita čoveka, suprotnih karaktera, da Dudi svi oni već nekoliko godina zameraju tvrdu egocentičnost i očiglednu čežnju da „preko reda“ i po svaku cenu uđe u Kuću slavnih u Springfildu, da lukavi Lakić ima slične klupske apetite, da je Čović u raznim oblastima delanja „već pročitana knjiga“, kao i „pero-laki“ Žika Pauk, shvatio sam da svoj četvorici nedostaje osnovni elemenat socijalne inteligencije – a to je sposobnost da prepoznaju šta je primereno a šta neprimereno u relacijama „davati – uzimati“. .
  Pomislio sam posle tih doživljaja sa njima, da im se ubuduće javljam i pozdravljam ih baš onako kako svi pozdravljamo one ljude sa narandžastim fluorescentnim prslucima, koji nam peru ulice i utovaraju kese sa smećem.
  Tako šta su itekako zaslužili, ponašanjem prema meni.
  A dalju analizu njihovih likova daæu tek kada i ako dođe do treće najavljene knjige, „Filozofije košarke“.

U Beogradu, 18.06.2006. autor

• Home •
• Sadržaj knjige •
• Beleška o piscu •
• Veštine objektivnosti •
• Koš. inteligencija •
• Lakoća kon. istine •
• Milutin Luta Pavlović •
• Nebojša Popović •
• Aleksandar Nikolić •
• Ranko Žeravica •
• Mirko Novosel •
• Svetislav Pešić •
• Slobodan Ivković •
• Zoran Moka Slavnić •
• Bora Cenić •
• Igor Rakočević •
• Đorđe Andrijašević •
• Aca Trica Petrović •
• Dragan Kapičić •
• Saša Stefanović •
• Marin Sedlaček •
• Igor Kokoškov •
• Zlatna košarka •
• 500 pisama •
• Katalogizacija •
• Komentar, Novi put •
• Komentari o knjizi •
• Knjiga utisaka 1 •
• Knjiga utisaka 2 •
• Kongres košarkaša •

• Pismo KS SCG •
• Urgencija UO KS SCG •
• Prepiska UO KS SCG •
• Pismo 4.maj 2006. •
• Pismo 24.maj 2006. •
• Pismo 30.maj 2006. •
• Pismo Bojiću 2006. •
• Komentar o Đeliću •
• Pismo Đeliću 2006. •
• Pismo PRESS-u •
• Napredak •
• Pismo dijaspori •
• Pisma predsednicima •
• Mediokritetima •
• Pismo M. Petroviću •
• Pismo Grupi 7 •
• Pismo bivšem . . . •
• Press-ova jalovina •
• Stojanoviću i Bojiću •
• Pismo Koštunici •
• Pismo Simeunoviću •
• Pismo od Srđevića •
• Bojiću i Stojanoviću •
• Pisma krajem 2006. •
• Zaostala pisma •
• Tekstovi o Coli •
• Skupštini KSS •
• Nepoznatoj gospodi •
• 6 pisama, leto 2007. •
• Pismo Kaponji •
• Uhapsili knjige •
• Članci iz arhive •
• Pre Kapičića u KSS •
• Sajtovo pismo •
• Svađa u KSS •
• Pisma iz Press-a •

Zvonko Matutinović