Najzad sam prinuđen da se Vama, iz srpske dijaspore, obratim za pomoć povodom zaplene 360 primeraka moje knjige „Košarkaška inteligencija Jugoslovena“. Sve o knjizi saznaćete iz priloga, kopija samo nekih mojih pisama i zahteva predsednicima vlade i države,nevladinim organizacijama i fondovima, košarkaškim forumima i t.d. Tražim pomoć da knjige prodam, da izađem iz dugova, da doživim moralnu i materijalnu satisfakciju.
  Danas, 30.07.2006. čitam u beogradskoj novini „Press“ izjavu predsednice vladinog Saveta za borbu protiv korupcije Verice Barać: „Vlada je leglo korupcije.Dosadašnje vlasti su bar simulirale borbu protiv korupcije, a ova vlada je otvoreno pospešuje. Podelom funkcija u javnim preduzećima na lidere opozicije i pozicije, opozicija nema interesa da ruši vladu, mediji su disciplinovani a ko je poslušan učestvovaće u dogovorenoj privatizaciji svega i svačega.Privatizacija ima obeležja organizovanog kriminala jer se odvija u uslovima potpuno nedefinisane i nezaštićene svojine.Takvo zastrašivanje ljudi i manipulaciju medijima nismo videli od Miloševićevog vremena“. Nadam se da će Vas kopije mojih zahteva vlastima i medijima uveriti da najzad, posle 10 meseci uzaludne borbe u svojoj Srbiji, kao pravoslavac i kršteni Srbin, moram od Vas da tražim moralnu, materijalnu i svaku drugu pomoć, medijsku ili bilo kakvu intervenciju kod nadležnih, te molim da posetite moj sajt i odlučite po svojoj savesti.

U Beogradu,30.07.2006. S poštovanjem, Zvonko Matutinović
prepis pisma od 27.7.2006.:

........ Ovo pismo upućujem upravnom odnosno izvršnom odboru toga Fonda, kao kolektivnog tela, a nikako sekretarici istog ili predsedniku istog, bilo kakvog ranga da je ta ličnost u pitanju, te molim da mi se odgovori tek kada ovo pismo bude pročitano na validnoj sednici naslova, na primer ovako: „Fond je proučio vaše pismo i zahtev, pa u vezi istog navodimo...“
  Kad sam se ja već toliko potrudio da sa dosta obimnim tekstovima naslov upoznam sa značajnim nedelima nadležnih,i ostalih niže navedenih poslenika, koji su za svaku osudu, onda smatram da imam pravo da kažem: manimo se uobičajene prakse da nekakav sekretar ili predsednik, preletevši po ovoj vrućini brzopleto po ovim tekstovima u prilogu, smatra da ima diskreciono pravo da, on sam oceni kako za to fond nije nadležan. te da na osnovu svog diskrecionog prava može podnosioca ovakvog pisma odn. zahteva da „otkaći“ kratkim telefonskim odgovorom, ili ga kratkim, naoko dobronamernim pismom obavesti o tome kome se za ovaj problem može obratiti.
  Jer, bio sam advokat i znam šta se preko tužilaštva i suda može tražiti.
  U jednostavnijim slučajevima, to bi se moglo činiti tek u krajnjoj nuždi.
  Radi se o posebnom sadržaju moje knjige „Košarkaška inteligencija Jugoslovena“. To je knjiga sačinjena od doslovno prepisanih intervjua, koje sam obavio sa najvećim jugoslovenskim košarkaškim entuzijastima i trenerima, sada pok.Nebojšom Popovićem, profesorom Aleksandrom Nikolićem i Slobodanom Pivom Ivkovićem, kao i sa živim Rankom Žeravicom,Mirkom Novoselom i još desetoricom takvih košarkaških velikana, utemeljivača našeg košarkaškog čuda, koje sve smatram faktičkim koautorima te lepe, luksuzne i skupe knjige. Jer, ja sam samo verno prepisao svoje snimljene razgovore sa njima. Dakle, radi se ustvari o „testamentalnim“ porukama nekoliko pokojnih, najvećih košarkaških entuzijasta, utemeljivača jugoslovenskih košarkaških nauka, da tako kažem, koji ne mogu više nikome za pomoć da se obrate.
  Uostalom, same njihove preživele kolege, kao koautori ove knjige, uzalud su pre pola godine pisali UO KS SCG, Predsedniku u ostavci (Miodragu Babiću), Direktoru KS SCG Bojiću, ali ni oni nikakav odgovor nisu dobili ! Kopiju i tog pisma vam dostavljam.
  Ali, saznavši da ta knjiga odiše antikomunizmom, vladajuće (tako nasleđene) JUL-ovske strukture u srpskoj i beogradskoj Kući košarke, sastavljene zadnje decenije isključivo od „kadrova“ crnogorskog državljanstva, narodnosti ili porekla ( kao što su Barović,Cerović, Dušan Knežević(Atlas), Miodrag Babić (Hemofarm), Blaža Stojanović, Žarko Varajić, sada Miodrag Bojić i t.d.), najpre su u leto 2004. ignorisale preko svoje Fondacije KS SCG, koja se bavila publikovanjem košarkaške literature a čiji je predsednik tada bio Boris Tadić i sekretar Žarko Varajić, ignorisale moj zahtev da finansiraju štampanje te knjige, a kada sam lično platio štampanje, prevarili su me i prosto zaplenili tu knjigu u Kući košarke!
  Kao što će te videti iz samo jednog od pet pisama upućenih povodom toga sadašnjem predsedniku Srbije Borisu Tadiću, koja je on totalno ignorisao, iako sam mu poklonio i prvu svoju knjgu „Kako se vodi košarka“ kao i ovu drugu, radi se o „političkom progonu“ jedne košarkaške knjige!
  Zašto?
  Zato što je u svom intervjuu iz predmetne knjige, pet meseci pred svoju smrt prof. Nikolić kritikovao Crnogorce što su kupili pet najboljih beogradskih igrača (i trenera Mutu Nikolića) rečima: „Otvori se kesa,čija je ja ne znam, privatna sigurno nije. I kupe se najbolji igrači i – imate najbolju ekipu“, te su tek tada Crnogorci ostvarili decenijski san - konačno osvojili prvenstvo Jugoslavije. To im je bila odskočna daska da preplave našu Kuću košarke svojim kobajagi kvalitetnim, gore pomenutim “kadrovima“.
  Zato što je pok. Nebojša Popović doslovno u toj knjizi rekao: „I danas novinski listovi rade pod određenim režimom, pod dirigovanjem. Danas se ne sme napasti jugoslovenski košarkaški savez - KSJ, Predsednk KSJ, jugoslovenski selektor, jer si odmah u opasnosti da dobiješ etiketu. Ako si neutralan kao ja, ili ako radiš u tom smislu – izgubićeš mesto. Većinu tih novinara ja poznajem. Posebno starijih. Moje mišljenje je da oni kroz pisanje ne izražavaju svoje stvarno mišljenje. Za neke to mogu sto posto da tvrdim Oni su nažalost u situaciji da danas ni o košarci ne mogu da pišu ono što misle.“
  U knjizi koja će biti kapitalno delo, kako sam naglasio u zahtevu upućenom predsedniku Fondacije za razvoj košarke Borisu Tadiću još 26.4.2004. u 9,45 preko faksa Fondacije br.404163, kapitalno, jer sadrži stručne razgovore o jugoslovenskoj košarkaškoj školi i Beogradu, kao tokom više decenija izvorištu i centru košarkaškog trenerskog esnafa Evrope, crnogorski kadrovi su videli pored gornjeg i opasnost da se obezvrede njhove priče kako je prvi doneo na Balkan košarkašku loptu nekakav njihov „đetić“ pre stotinu godina u njihovo mesto Plav, gde se navodno začela jugoslovenska košarka.
  Sve to je verovatno opredelilo Borisa Tadića da mi ne odgovori ni na jedno od pet pisama, od kojih vam, da vas ne davim, u prilogu ovog pisma, internetom dostavljam samo ono od 20.jula 2004.
  No, kako sam tu knjigu godinu dana kasnije, avgusta 2005. odštampao o svom trošku i potom za vreme EP u Beogradu, u Beogradskoj Areni predao primerak Draganu Đilasu za Borisa Tadića, Tadić je primio poklon, ali ni na kasnije pismo – urgenciju nije odgovorio, u kome sam ga upoznao da je knjigu formalno izdala Viša košarkaška škola u Beogradu, koja radi u istoj Kuči košarke (!) ali da sam ja platio štampanje, da je UO trenerske organizacije KS SCG tražio od mene pismeni zahtev za otkup te knjige, pa kad ga je odobrio, da sam odmah, polovinom septembra 2005. predao radi toga toj trenerskoj organizaciji 360 komada iste (uz pismenu potvrdu overenu pečatom) ali da je ta trenerska organizacija praktično te knjige zaplenila, stavila u neki bunker, i da na osam pisama-protesta upućenih svim rukovodiocima u Kući košarke, niko do sada meni ništa nije odgovorio o tome šta je sa knjigama, niti mi isplatio 360.000 dinara naknade vrednosti tih knjiga.
  Kad sam shvatio da me Boris Tadić ćutanjem ignoriše, počeo sam da se žalim Dinkiću i Đeliću, sadašnjem i ex ministru finansija i najzad premijeru Srbije. Opet uzalud !
  Umesto potonjeg javio mi se je telefonom izvesni gospodin Velizar Pavlović, koji je prethodno telefonom nazvao vršioca dužnosti glavnokomandujućeg u KS SCG Miodraga Bojića, koji ga je naravno slagao: da sam ja „samo nudio rukopise Savezu“, ali da je to Savez odbio (laž: nikada rukopise nikome nisam nudio nego podneo samo pomenuti zahtev od 25.4.2004. na koji Tadić, ni Kuća košarke nikada nisu odgovorili), i slagao ga kako on, Bojić, nije nikada ni video tu knjigu, da takve knjige, kako on garantuje, u Kući košarke nema, i t.sl.
  Zahvalio sam se g. Pavloviću na savetu da podnesem javnom tužiocu kriv.prijavu i zamolio ga da me više na taj način ni o čemu ne obaveštava. Kopiju pisma premijeru Srbije neću vam dostaviti jer mu nije prošao rok od godinu i po dana, kao Tadiću, da sroči odgovor (!), ali kopije pisama ministru Dinkiću i ex-ministru Đeliću vam dostavljam internetom odmah posle ovog pisma, da vidite kako sam ih prozvao, ali ni oni ne smeju (!) da traže od UBPOK-a (Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala) da proveri gde je suma od preko 2 miliona evra, koju su pomenuti crnogorski „kadrovi zaradili“ na EP 2005. Ne smeju, da ne bi možda pronašli trag da li je 2 miliona evra već prebačeno u bratsku Crnu Goru, jer već danas, 27.jula 2006. u Sportskom Žurnalu (na slici radnog predsedništva Koš saveza SCG uslikanoj posle osvajanja Prvenstva Evrope za omladince onomad u Istanbulu, Crnogorac-urednik Žurnala uslikao je nekog novog funkcionera, koji je anonimni crnogorski „kadar“ - da bi njihovih bilo više na fotografiji nego Srba!) piše da savez mora da uzme kredit za odlazak na SP u Japan kroz dvadesetak dana! Gde potrošiše ti isključivo crnogorski rukovodioci Košarkaškog saveza SCG, u čijem predsedništvu nijednog Srbina nije bilo, od septembra 2005. do danas ta dva miliona evra?
  Dakle, navedeni činovnik Koštunice je nešto snishodljivo pokušao da pita odgovornog crnogorskog „druga“ Bojića (kome je odmah poverovao da predmetna knjiga ne postoji u Kući košarke(!) te sam i to signalizirao Koštunici), ali zato Nino Brajević, predsednik Udruženja novinara Srbije, kada je primio moje pismo, od 6.juna 2006., po rečima njegove sekretarice, pošto je pošao na put, „vratiće ga u ponedeljak, kroz šest dana, pošto ga kući natenane pročita jer sa prilozima ima dvadesetak stranica“, dakle Nino nije imao vremena da to moje pismo iznese na Izvršni odbor UNS-a, niti to hoće, niti mi, već 2 meseca, bilo šta o tome javlja! A pisao sam UNS-u žaleći se na to da sam 14 komada knjiga dao novinarima Žurnala, Sporta, Novosti, Kurira, Glasa javnosti, RTS, Studia B, B-92 i t.d. da bi o knjizi vest objavili, da su me neki intervjuisali, slikali, obećavali članak za dva dana, par dana i – ništa ! Verovatno zato što crnogorsko rukovodstvo redakcija nije dozvolilo da takvi članci prođu. A kad sam čuo da je Nino poneo pismo kući, video sam koliko je sati: upoznaće sa njim svoje ortake Crnogorce, koji će reći: stop ! I, jasno mi je da ću morati i na UNS da čekam i više od godinu i po dana!
  Eto, zbog svega toga, izvinjavam se sekretaru i predsedniku IO zbog ovih upozorenja, tražim da se ovo pismo pročita na IO naslova, pa tek tada uputi odgovor.

U Beogradu, 27.jula 2006. Zvonko Matutinović
prilozi: napred navedena pisma tel. 035323528 35210 Svilajnac, Srbija

Moj devizni račun je: Meridian bank AD MEBACS22 IBAN CS73330413020023641133
(Ako nešto od primljenog objavite,ili želite knjigu, po ceni od 30 dolara, biće Vam dostavljena na vašu tačnu adresu, te molim da honorar, odnosno cenu, uplatite na moj naznačeni devizni račun). Sajt: www.yu-kosarka.com  e-mail: zvomat@ptt.yu  ).

Napomena: Prinuđen sam i ovim nudim na prodaju svoje navedene knjige o košarci, izdavačima, TV i radio stanicama i novinskim kućama, ili skraćene verzije istih, sa odabranim mojim kritičkim osvrtima i pismima poslatim još uvek JUL-ovskim klupskim i zemaljskim rukovodstvima u košarkaškom sportu u Srbiji u zadnjih 10-tak godina, od kojih mali deo prilažem uz ovo pismo, a što sve možete videti na ovom sajtu ili na drugi način, po dogovoru.
U protivnom, moram da prodam kuću da bih preživeo (advokatska penzija je 150 dolara).

• Home •
• Sadržaj knjige •
• Beleška o piscu •
• Veštine objektivnosti •
• Koš. inteligencija •
• Lakoća kon. istine •
• Milutin Luta Pavlović •
• Nebojša Popović •
• Aleksandar Nikolić •
• Ranko Žeravica •
• Mirko Novosel •
• Svetislav Pešić •
• Slobodan Ivković •
• Zoran Moka Slavnić •
• Bora Cenić •
• Igor Rakočević •
• Đorđe Andrijašević •
• Aca Trica Petrović •
• Dragan Kapičić •
• Saša Stefanović •
• Marin Sedlaček •
• Igor Kokoškov •
• Zlatna košarka •
• 500 pisama •
• Katalogizacija •
• Komentar, Novi put •
• Komentari o knjizi •
• Knjiga utisaka 1 •
• Knjiga utisaka 2 •
• Kongres košarkaša •

• Pismo KS SCG •
• Urgencija UO KS SCG •
• Prepiska UO KS SCG •
• Pismo 4.maj 2006. •
• Pismo 24.maj 2006. •
• Pismo 30.maj 2006. •
• Pismo Bojiću 2006. •
• Komentar o Đeliću •
• Pismo Đeliću 2006. •
• Pismo PRESS-u •
• Napredak •
• Pismo dijaspori •
• Pisma predsednicima •
• Mediokritetima •
• Pismo M. Petroviću •
• Pismo Grupi 7 •
• Pismo bivšem . . . •
• Press-ova jalovina •
• Stojanoviću i Bojiću •
• Pismo Koštunici •
• Pismo Simeunoviću •
• Pismo od Srđevića •
• Bojiću i Stojanoviću •
• Pisma krajem 2006. •
• Zaostala pisma •
• Tekstovi o Coli •
• Skupštini KSS •
• Nepoznatoj gospodi •
• 6 pisama, leto 2007. •
• Pismo Kaponji •
• Uhapsili knjige •
• Članci iz arhive •
• Pre Kapičića u KSS •
• Sajtovo pismo •
• Svađa u KSS •
• Pisma iz Press-a •

Zvonko Matutinović