|
Košarka, kao najsloženija, nakomplikovanija, najbrža od svih
sportskih igara, ako mislimo samo na one igre u kojima sam
čovek, svojim telom, bez ikakvih značajnih tehničkih
pomagala, ostvaruje najveći dijapazon brzina u trčanju, u
skokovima, u dodavanjima lopte, u taktičkim dogovaranjima, u
kreiranju trenutnih preokreta u načinu napada, ili načinu
odbrane i t.d. (moglo bi se mali milon primera navesti o
tome u kojim sve oblicima stvaranja košarkaške igre moramo
toj igri priznavati da je najbrža i najsloženija od svih do
sada izmišljenih) ta i takva košarkaška igra ima i svoju
filozofiju, ima svoje zahteve, svoje principe koji se moraju
slediti, ako se želi njen stalni napredak, usavšavanje i
preobražavanje svih njenih nabrojanih kvaliteta, radi
permanentnog postizanja sve viših i viših dometa u toj igri.
Ideja
o filozofiji košarke obrlatila me je 5. marta 1990.godine u
džambo –džetu na relaciji Lodon-Los Anðeles, dok je moj
prijatelj Branko, na sedištu kraj mene lepo spavao, pošto se
umorio od razgledanja večitog snega ispod nas na Grenlandu i
konstatovao da nikad ništa toliko čisto belo nije video u
životu.
Složio sam se s njim o tome i prepun oduševljenja plavim nebom iznad nas
i belom zemljom ispod, počeo da razmišljam o toj košarci u
čiju postojbinu odlazim. Pomišljao sam da li ću uspeti da
vidim Vladu Divca i Los Anđeles Lejkerse i njihovu tada
čuvenu košarašku dvoranu los-anđeleski Forum, budući da je
moj prijatelj sada pok. Dragan Nikitović Divcu već najavio
moj dolazak.
I tako sam ja, takav kakav sam, u početku samouki a kasnije i školovani
košarkaški stvaralac, koga su komunisti u malenom Svilajncu
gde sam se bavio advokaturom, tri decenije ranije olako, i s
lakoćom, najurili iz košarke, počeo da se prisećam izuzetnih
košarkaških finesa koje sam naučio od prof. Nikolića,
temeljnih profesorskih veština od Ranka Žeravice, a posebno
nekoliko izuzetnih i samo njemu svojstvenih caka i tehničkih
veština od pok.Radivoja Koraća.
Prema mojim saznanjima taj Vlade Divac, koga bi trebalo uskoro da vidim,
u Americi je nastavio da uči košarku, naravno onako kako su
ga tamošnji stručnjaci podučavali. Nisam znao, niti bio
ubeđen, da je on u repertoaru svoje individualne tehnike,
iako je bila na visokom evropskom nivou, imao neku
specifičnu veštinu koja bi ga tamo izdvajala od ostalih,
takvu veštinu koja bi se tamo pretvorila u njegovu posebnu
„snagu“, u posebnu veštinu u napadu koju bi tamo mogao dugo
koristiti, a da Ameri skoro nikad za nju ne nađu
„protiv-otrov“, t,j,. nikad ne pronađu stopostotnu odbranu.
Znao sam da je taj mladić odneo u Ameriku tipičnu srbijansku iskrenost,
čestitost, srdačnost i prostodušnost, jer sam znao da su to
najznačajnije osobine moga naroda, koje je on nekoliko
godina ranije, na samim košarkaškim utakmicama, obilato
ispoljavao. I sada se dobro sećam da sam par sati, o tome
razmišljao, a bilo je za to i vremena jer let je trajao
jedanaest časova neprekidno, po krasnom sunčanom danu, kada
smo sve vreme jurili „u pravcu sunca“, budući da smo iz
Londona krenuli u 16,30 a u Los Anđeles stigli istog
popodneva u 19,30 časova!
Razmišljao sam o tome, naravno, sve dok se moj drug Branko nije probudio,
a potom smo slistili avionski ručak i zalili ga sa više
čašica skuposenog francuskog vina. Kada smo stigli u Los
Anđeles, odmah sam nazvao Divčev kućni broj. Ali, iznenada
mi se javio Dule Vujošević, koji me je pitao: „A, ti si taj
advokat! Gde si, da dođeš ovde da spavaš?“ pa kad sam mu
objasnio da putujem sa grupom turista,da imam hotel, Dule mi
je rekao: „Nažalost, Vlade je na putu.Oni sada imaju kratku
turneju do petka u Srednjoj Americi, Večeras igraju u
Dalasu, pa se onda javi u petak!“
Tada sam mu objasnio da sam ja sa grupom turista u petak već na Havajima,
i da od susreta nema ništa, da pozdravi Vladu, i t.d.
Ipak, kada sam se u četvrtak uveče našao na istom aerodromu, pred let za
Havaje, videvši na jednom kiosku ogromne razglednice čuvenog
LA, veličine kao pola fascikle, uzeo sam jednu i brzo mu
ispisao neke svoje savete, opisao sam kako sam asistirao
pokojnom Radivoju Koraću kada je sam, mimo treninga,
usavršavao svoj strelovit ulaz ispod koša s desne strane, te
šut skokom unazad, njegovom čuvenom levicom i još čuvenijom
„zadrškom“, koja je godinama za evropske odbranaše ostala
nedostižna, i posavetovao ga da smisli i on sam tako nešto
izuzetno i osobeno u svojoj igri.
Ni
dan danas ne znam šta je bilo sa tim mojim „savetovanjem“.
Ali, sada to nije ni važno. Ali, ostaće u košarkaškoj
literaturi zabeleženo: da sam Divcu poklonio 1998. svoju
knjigu „Kako se vodi košarka“, da sam iste godine njegovoj
„Grupi sedam“ uputio hrpu značajnih saveta kako mogu da
pomognu korentim promenama u našoj košarci (jer se potreba
za istim itekako još tada „osećala“ od strane svih starijih,
najinteligentnijih trenera), da sam mu septembra 2005. opet
lično poklonio i „Košarkašku inteligenciju Jugoslovena“ a da
Divac nije odgovorio ni na jedan moj zahtev.
U Beogradu,
5. jula 2006. Zvonko Matutinović |
• Home •
• Sadržaj knjige •
• Beleška o piscu •
• Veštine objektivnosti •
• Koš. inteligencija •
• Lakoća kon. istine •
• Milutin Luta Pavlović •
• Nebojša Popović •
• Aleksandar Nikolić •
• Ranko Žeravica •
• Mirko Novosel •
• Svetislav Pešić •
• Slobodan Ivković •
• Zoran Moka Slavnić •
• Bora Cenić •
• Igor Rakočević •
• Đorđe Andrijašević •
• Aca Trica Petrović •
• Dragan Kapičić •
• Saša Stefanović •
• Marin Sedlaček •
• Igor Kokoškov •
• Zlatna košarka •
• 500 pisama •
• Katalogizacija •
• Komentar, Novi put •
• Komentari o knjizi •
• Knjiga utisaka 1 •
• Knjiga utisaka 2 •
• Kongres košarkaša •
• Pismo KS SCG •
• Urgencija UO KS SCG •
• Prepiska UO KS SCG •
• Pismo 4.maj 2006. •
• Pismo 24.maj 2006. •
• Pismo 30.maj 2006. •
• Pismo Bojiću 2006. •
• Komentar o Đeliću •
• Pismo Đeliću 2006. •
• Pismo PRESS-u •
• Napredak •
• Pismo dijaspori •
• Pisma predsednicima •
• Mediokritetima •
• Pismo M. Petroviću •
• Pismo Grupi 7 •
• Pismo bivšem . . . •
• Press-ova jalovina •
• Stojanoviću i Bojiću •
• Pismo Koštunici •
• Pismo Simeunoviću •
• Pismo od Srđevića •
• Bojiću i Stojanoviću •
• Pisma krajem 2006. •
• Zaostala pisma •
• Tekstovi o Coli •
• Skupštini KSS •
• Nepoznatoj gospodi •
• 6 pisama, leto 2007. •
• Pismo Kaponji •
• Uhapsili knjige •
• Članci iz arhive •
• Pre Kapičića u KSS •
• Sajtovo pismo •
• Svađa u KSS •
• Pisma iz Press-a •
Zvonko Matutinović |
